Trideset i treći hadis
Hvala Uzvišenom Allahu na Njegovim neizmjernim blagodatima. Molimo Ga da nas izvede iz tmina neznanja i uvede u svjetlost znanja, da nas izvede iz tmina slijeđenja strasti i počasti nas da na dunjaluku budemo u prelijepim bašćama spoznaje.
Nijedno dobro djelo nije malo ako ga Allah, dž.š., primi. Velikani su imali običaj govoriti da kada bi znali da im je Allah, dž.š., primio dva rekata namaza, niko ne bi bio sretniji od njih. Ta dva rekata su znak da ih je On upisao kao vjernike.
Nakon namaza trideset i tri puta kažemo “Subhanallah”, kako bi očistili svoj jezik od hvaljenja sebe, zatim trideset i tri puta “Elhamdulillah”, da se podsjetimo na sve ono što nam je Allah, dž.š., dao. Čovjekove oči, često odu prema onome za što misli da mu treba, a zanemaruje ono što mu je On već dao. Zikr završavamo sa izgovaranjem trideset i tri puta “Allahu ekber”. Koliko god naši problemi bili veliki, Allah, dž.š., je taj koji nam pomaže da ih podnesemo.
Prenosi se da je jedne prilike Poslanika, s.a.v.s., tražila njegova kćerka Fatima, r.a., ali ga nije našla. Navečer, kada je Resulullah, s.a.v.s., došao, njegova hanuma mu prenese da ga je tražila kćerka. On potom ode njenoj kući, sjede između nje i Alije, r.a., i upita zašto ga je tražila. Alija, r.a., tada reče: “Allahov poslaniče, pogledaj Fatimine ruke.” Njene ruke bile su u potpunosti izranjavane i u žuljevima, zbog obavljanja kućanskih poslova. “Sada ima dovoljno imetka, pa nam daj nekoga ko će nam pomgati u poslovima.” Resulullah, s.a.v.s., im tada reče: “Hoćete li da vam kažem nešto bolje od toga? Kada legnete u postelju kažite, trideset tri puta ‘Subhanallah’, trideset tri puta ‘Elhamdulillah’ i trideset tri puta ‘Allahu ekber’ i završite sa ‘La ilahe illallah vahdehu la šerike leh’. To vam je bolje od sluge.” Dalje se prenosi da je Fatima, r.a., rekla: “Nikada nismo legli naveče, a da to nismo proučili i nikada to nismo ostavili od kada nas je tome poučio Allahov Poslanik.”[1]
Trideset i treći hadis u zbirci imama Nevevija glasi:
عَنْ ابْنِ عَبَّاسٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُمَا أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: لَوْ يُعْطَى النَّاسُ بِدَعْوَاهُمْ لَادَّعَى رِجَالٌ أَمْوَالَ قَوْمٍ وَدِمَاءَهُمْ، لَكِنَّ الْبَيِّنَةَ عَلَى الْمُدَّعِي، وَالْيَمِينَ عَلَى مَنْ أَنْكَرَ.
Od Ibn Abasa, r.a., se prenosi da je Resulullah, s.a.v.s., rekao: ”Da se ljudima daje prema njihovim tvrdnjama, oni bi tvrdili da im pripadaju i imetci i životi nekih ljudi. Međutim, onaj koji nešto tvrdi, dužan je iznijeti dokaz, a onaj koji negira dvoljno je da se zakune.”[2]
Hatibi kada završe sa hutbom prouče ajet:
إِنَّ اللَّهَ يَأْمُرُ بِالْعَدْلِ وَالْإِحْسَانِ.
“Allah naređuje pravdu i dobročinstvo.”[3]
Pravda je samo kod Allaha, dž.š., apsolutna. Iz razloga što ne možemo uvijek ostvariti pravdu, odmah se naređuje i dobročinstvo. Ovaj hadis spada u vrstu hadisa koji su osnova parničnog prava. Ovo je način na koji se u islamu utvrđuje šta kome pripada. Resulullah, s.a.v.s., je rekao: “Onaj ko se bude zakleo, da bi uzeo neko pravo koje mu ne pripada, neka zna da je griješnik. Susret će se sa Allahom i On će na njega biti srdit.” [4] Vjerovjesnik, s.a.v.s., se vrlo rijetko zaklinjao, a kada bi to radio zaklinjao se samo Allahom, dž.š.
Onaj ko nešto tvrdi dužan je iznijeti dokaz. U Kur'anu se na dosta mjesta kaže:
قُلْ هَاتُوا بُرْهَانَكُمْ
“Reci, dajte svoj argument!”[5]
قُلْ فَلِلَّهِ الْحُجَّةُ الْبَالِغَةُ
“Reci: ‘Allah je taj koji ima najjači argument.'”[6]
Ulema nas uči da budemo od onih koji traže istinu. Ako osoba govori o vjeri, treba navesti argument iz Kur'ana i hadisa, kao što onaj ko govori o medicine navodi argument iz medicinske prakse. Jedno od najljepših i najznačajnijih pravila u islamu, vezanih i za naše vjerovanje je: “Ako nešto tvrdiš daj argument, a ako nešto prenosiš, prenesi to autentično.”
Ljudi nad čime god imaju vlast nastoje to komercijalizirati, a ovaj hadis štiti čovjeka od čovjeka. Resulullah, s.a.v.s., nas uči da uvijek trebamo biti svjesni najvećeg argumenta. Kur'an nas obavještava o tome šta je najveći dokaz:
لِئَلَّا يَكُونَ لِلنَّاسِ عَلَى اللَّهِ حُجَّةٌ بَعْدَ الرُّسُلِ.
“Ljudi nakon slanja polsanika neće imati nikakv argument za nevjerovanje.”[7]
Prvo što će nas meleki pitati nakon što nas spuste u kabur je: “Ko je tvoj Gospodar?” Zatim će vidjeti Božijeg Poslanika i bit će upitan: “Šta kažeš za ovog čovjeka?”[8]
Ulema nas uči da nam je Allah, dž.š., dao dušu koja nas podsjeća na Njega i tijelo koje nas vodi strastima. Ako poslušamo svjetlost Objave, razuma i srca, Allah, dž.š., učini da takav insan bude bolji od meleka, jer Mu se odazvao svojim razumom. Uzvišeni Gospodar nas je sve stvorio Njegovim robovima, a potom samo neke počastio da budu Njegovi robovi izborom.
Resulullah, s.a.v.s., nas je kroz svoj život naučio da ljudima ne vjerujemo sve dok se ne potvrdi njihova pravednost. Kada osoba nešto traži, treba donijeti dokaz koji će potvrditi pravednost. Nekada ljudi, čak i po cijenu života drugog čovjeka ne odustaju od svojih interesa. Mnogo je krvi među muslimanima proliveno zbog vlasti. Uzvišeni Gospodar u Kur'anu kaže:
وَلَا تَتَمَنَّوْا مَا فَضَّلَ اللَّهُ بِهِ بَعْضَكُمْ عَلَىٰ بَعْضٍ.
“Nemojte priželjkivati ono čime je Allah jedne nad drugima odlikovao”[9]
Resulullah, s.a.v.s., je poljubio Hasana, r.a., kada je bio dječak rekavši: “Ovaj moj sin je prvak”,[10]ne bi li Allah, dž.š., preko njega pomirio dvije velike skupine muslimana. Hasan, r.a., je odbio vlast, kako muslimani ne bi ubijali jedni druge i pomirio ih je.
Prenosi se da su jedne prilike Poslaniku, s.a.v.s., došla dvojica ljudi. Jedan ashab je rekao: “Ovaj bunar je moj.” On ga upita ima li koga da mu posvjedoči. “Nemam, ali ja sam ga kupio od njega. Mi smo to uzeli popola.” Resulullah, s.a.v.s., reče: “Ako nemaš svjedoka, njegovo je. Dovoljno je da se zakune.” “Zaklet će se, znam kakav je” – reče ashab. Tada je Vjerovjesnik, s.a.v.s., rekao sljedeći hadis: “Ko se zakune da uzme imetak koji mu ne pripada, susret će se sa Allahom, a On će biti na njega srdit.”[11] Pa je objavljen ajet:
إِنَّ الَّذِينَ يَشْتَرُونَ بِعَهْدِ اللَّهِ وَأَيْمَانِهِمْ ثَمَنًا قَلِيلًا أُولَٰئِكَ لَا خَلَاقَ لَهُمْ فِي الْآخِرَةِ.
“Oni koji prodaju, prodaju svoje zavjete koje su Allahu dali, oni ništa na Ahiretu neće imati.”[12]
Obmanjivali su druge, preko Allaha, dž.š. Na ahiretu neće imati ništa, Allah, dž.š., im se neće obratiti, niti će pogledati u njih.
وَلَا يُكَلِّمُهُمُ اللَّهُ وَلَا يَنظُرُ إِلَيْهِمْ.
“Allah se njima neće obratiti, niti će ih pogledati.”[13]
Kada nekome posuđujemo novac, zapišimo to, jer je Allah, dž.š., u Kur'anu preporučio takav postupak. Kada sa nekim započinjemo određeni posao, zapišimo koliko je koje lice uložilo. Ako bi došlo do spora, znat će se kome šta pripada. Mi smo ummet pera i zapisujemo pravne postupke, svoje i tuđe.
ن ۚ وَالْقَلَمِ وَمَا يَسْطُرُونَ.
“Nun. Tako mi pera i onoga što oni pišu”[14]
Ljudi svojim ponašanjem mijenjaju tok života. Molimo Allaha, dž.š., da nam podari troje:
- Da ispravno vidimo stvari – jer onaj ko ispravno vidi, neće posezati ruku za onim što je tuđe. Čovjek počini grijeh u trenutku kada ga šejtan obmani pa misli da ga Allah, dž.š., ne vidi. Ispravan pogled je znati da nas Allah, dž.š., uvijek vidi.
- Da nas Allah, dž.š., počasti da nemamo tjeskobe u našim dušama – jer su ljudi međusobno neprijatelji zbog unutarnje tjeskobe. Resulullah, s.a.v.s., je učio dovu: “Allah se smilovao trgovcu koji je tolerantan kada kupuje i tolerantan kada prodaje.”[15]
- Da nas Allah, dž.š., počasti ostavljanjem besposlica.
Suštinski problemi muslimana su u ove tri stvari. Onaj ko se zakune da mu nešto pripada, a ne pripada mu – ne vidi stvari ispravno. Onaj ko krene prema nečemu što mu ne pripada, to je zato što mu je tjeskoba u duši. Onaj ko ima vremena da se bavi tuđim nedostacima i propustima – ne bavi se sobom. Ako čovjek sebi želi dobro, bavit će se onim što je korisno.
Molimo Allaha, dž.š., da vidimo stvari onakvima
kakve jesu, da nema tjeskobe u našim grudima i da se ne bavimo besposlicama,
Amin!
[1] Ahmed, 1250.
[2] Buhari, 4219, sa sličnim tekstom hadisa bileži Muslim, 1711, kao i: Ebu Davud, 3619, Nesai, 248/8, Tirmizi, 1343 i Ibn Madže.
[3] En-Nahl, 90.
[4] Taberani, El-Mudžem el-kebir, 3331.
[5] El-Bekara, 111.
[6] El-En’am, 149.
[7] En-Nisa, 165.
[8] Ahmed, Musned, 11000.
[9] En-Nisa, 32.
[10] Buhari, 2704.
[11] Taberani, El-Mudžem el-kebir, 3331.
[12] Alu Imran, 77.
[13] Alu Imran, 77.
[14] Kalem, 1.
[15] Buhari, 2076.
