Oslobođenje Meke i dani milosti

Zahvala pripada Uzvišenom Stvoritelju, čijom se milošću lijepe stvari ostvaruju. Salavat i selam, mir i spas Muhammedu, posljednjem Božijem poslaniku i Njegovu miljeniku, koji je kazao:

أَحَبُّ الْأَعْمَالِ إِلَى اللَّهِ مَا دُووِمَ عَلَيْهِ وَإِنْ قَلَّ

“Najdraže djelo Uzvišenom Allahu jeste ono djelo u kojem čovjek ustraje, pa makar malehno bilo!”[1]  

Osme godine po Hidžri odigrala se značajna bitka, Bitka na Mu’ti. Resulullah, s.a.v.s., poslao je Harisa ibn Umejra kod Šurahbila, namjesnika bizantijskog kralja u gradu Busri nedaleko od Damaska. Šurahbil je srušio sve ono važno što se treba poštovati u međuljudskim odnosima. On je ubio izaslanika Resulullaha, s.a.v.s. Resulullah šalje 3.000 boraca, mudžahida, i određuje im tri komandanta; prvi komandant muslimanske vojske bio je Zejd ibn Harise, r.a., dječak kojeg je hazreti Hatidža poklonila Resulullahu, s.a.v.s., kada su tek ušli u brak, dječak kojeg je Resulullah usvojio prije Objave i kojeg je, nakon što je Objava zabranila uzimanje posinaka, Resulullah, s.a.v.s., zvao Voljeni, Zejd. Njegovog sina Usamu, r.a., zvao je, Voljeni, sin Voljenoga. Dakle, prvi komandant muslimanske vojske na Mu’ti bio je hazreti Zejd. Resulullah, s.a.v.s., zapovijedio je da ako Zejd preseli, onda neka vojsku vodi Džafer; hazreti Džafer ibn Ebi Talib, amidžić Resulullaha, s.a.v.s., i brat hazreti Alije, r.a. Džafer, r.a., je bio poseban po mnogim stvarima, a najpoznatiji je bio po tome što je svoj imetak stalno dijelio na Božijem putu. Toliko je izdržavao siromašne da su ga zvali Ebul Mesakin – Otac siromašnih.

U jednom predanju prenosi se da je Ibrahim, a.s., klanjao 1.000 rekata, a zatim mu je Uzvišeni Stvoritelj objavio. “Zaista si, Ibrahime, uradio veliko, ali je zalogaj koji staviš u usta gladnoga veći.” Hazreti Džafer bio je poznat po svome nadimku – Otac siromašnih. Vjernik i vjernica neće dopustiti da u njihovoj blizini bude iko ko je gladan, a da je to njima poznato.

Treći komandant, ukoliko bi poginuo Zejd, a zatim i Džafer, bio je hazreti Abdullah ibn Revaha, r.a., znameniti ashab, ensarija, onaj koji je iskreno molio Dragog Gospodara da ga počasti preseljenjem na Njegovu putu. Resulullah, s.a.v.s., rekao im je da najprije neprijatelja pozovu u islam, pa ukoliko ne prihvati, onda neka se bore. Time nas Resulullah, s.a.v.s., uči šta treba biti osnova naših života. Osnova je da živimo u slobodi i miru i da možemo slobodno pozivati ljude istini. Vladar Bizantije šalje 100.000 vojnika kojima Šurahbil, namjesnik Busre, dodaje još 100.000, dakle neprijateljska vojska imala je 200.000 vojnika. Kada su to čuli muslimanska vojska i njezini zapovjednici, sastali su se radi savjetovanja, jer ih je Resulullah, s.a.v.s., naučio da svoje odluke donose na temelju međusobnog savjetovanja. Ustao je hazreti Abdullah ibn Revaha, r.a., i rekao: “Ono što vi prezirete jeste ono radi čega ste došli; idemo ili u pobjedu ili u šehadet!” Vojska od 3.000 mudžahida borila se lavovskom borbom. Najprije je preselio prvi komandant vojske, hazreti Zejd. Istovremeno Resulullah, s.a.v.s., u Medini prenosi prisutnim ashabima detalje bitke koja se odigrava više od hiljadu kilometara daleko od Medine. Hazreti Džafer je uzeo bajrak nakon Zejda. Neprijatelji su mu odsjekli obje ruke, a Resulullah, s.a.v.s., kaže da mu je Gospodar ruke zamijenio krilima kako bi mogao letjeti dženetskim prostranstvima. Treći je preselio Abdullah ibn Revaha, r.a., a nakon njega komandu je preuzeo Halid ibn Velid, r.a., Allahova sablja, i Allah mu je dao pobjedu. Hazreti Halid ibn Velid rasporedio je svoju vojsku zavaravši neprijatelja da mu dolazi pojačanje. Neprijatelj se više nije želio boriti. Među sobom su govorili da ako se ta mala skupina od 3.000 tako odvažno i srčano bori protiv njih 200.000, kako će se tek boriti kada im dođe pojačanje.

Gospodar nas životopisom Resulullaha, s.a.v.s., uči da muslimanska vojska treba imati komandante koji vojsku vode mudro i koji čuvaju živote, jer je cilj ostvariti svoj zadatak, a šehadet je počast koju Gospodar daje onome kome hoće. Kada je Resulullah, s.a.v.s., prenio vijest da je hazreti Džafer preselio, naredio je da mu dovedu Džaferovu porodicu kako bi ih on obavijestio o tome da je Džafer preselio. Naredio je ostalima da naprave hranu Džaferovoj porodici, a pri tome je hazreti Džaferovu djecu držao u svome krilu.

Sunnet Resulullaha, s.a.v.s., jeste da se porodici onoga ko je u komšiluku preselio spremi i odnese hrana i da se pruži pomoć porodici, a ne da porodica sprema hranu i opterećuje se time u tom teškom trenutku kada se opraštaju od nekog iz svoje porodice. Resulullah, s.a.v.s., prenio je vijest da su poginuli komandanti Zejd, Džafer i Abdullah, a suze su mu bile u očima.[2]  Resulullah, s.a.v.s., uči nas da smijemo pustiti suzu za svojim voljenim ali da ne smijemo svojim jezicima govoriti ono čime Gospodar nije zadovoljan. Resulullah, s.a.v.s., rekao je: “Ne bi njima bilo drago da su sada s nama, jer je njih Gospodar počastio šehadetom!” Počastio ih je time da presele u borbi na Božijem putu. Za hazreti Džafera Resulullah, s.a.v.s., još je rekao:

أَنْتَ أَشْبَهُهُمْ بِيَ خَلْقًا وَخُلُقًا

“Najsličniji mi je ponašanjem i vanjskim izgledom!”[3]

Mislimo o tome na koga sličimo svojim ponašanjem. Ako su to ljudi koji su daleko od Gospodara, čemu se onda nadamo, sa čime se nadamo izaći pred Resulullaha, s.a.v.s., ako nismo živjeli onako kako je Resulullah živio i ako se nismo prema svojoj braći i sestrama ophodili onako kako se Resulullah, s.a.v.s., ophodio prema svojim ashabima, muškarcima i ženama. Podučimo se njegovu stilu, naučimo da jezik muslimana i muslimanke ne smije govoriti loše o ljudima, ne smije ogovarati, ne smije lagati i ne smije potvarati. Bitka na Mu’ti velika je lekcija ummetu, jer je 3.000 muslimanskih boraca ulilo strah u srca 200.000 neprijatelja. Onaj ko je spreman na putu svoje misije podnijeti najveću žrtvu, taj će pobijediti.

Osmu godinu po Hidžri obilježila su još dva događaja značajna za muslimane i islam. U tim je događajima Resulullah, s.a.v.s., proveo ummet kroz onakve situacije kroz kakve ćemo i mi prolaziti. Osme godine po Hidžri rodio se Resulullahov, s.a.v.s., sin Ibrahim. Ibrahim je bio radost Resulullahovih očiju, jer je Resulullah, s.a.v.s., dobio dijete nakon dugog perioda bez djece. Naime Resulullah, s.a.v.s., imao je djecu samo s hazreti Hatidžom, r.a., a s drugim suprugama nije imao nijedno dijete. Kada je hazreti Marija, Koptkinja, rodila hazreti Ibrahima, Resulullah se veoma obradovao, ali nije prošlo mnogo vremena, a Ibrahim je preselio. Desilo se da se baš u to vrijeme sunce pomračilo, pa su mnogi kazali da se sunce pomračilo zbog preseljenja Ibrahima, sina Muhammedovog. Resulullah, s.a.v.s., sazvao je ljude i s minbera im kazao:

إِنَّ الشَّمْسَ وَالْقَمَرَ مِنْ آيَاتِ اللهِ وَإِنَّهُمَا لاَ يَنْخَسِفَانِ لَمَوْتِ أَحَدٍ وَلاَ لِحَيَاتِهِ

“Zaista su Sunce i Mjesec dva Allahova dokaza, ne pomračuju se radi rođenja niti radi smrti bilo koga!” [4]

Mi to danas znamo, jer je nauka napredovala, ali Resulullah, s.a.v.s., nije želio da se stvari vezuju za ono za što nisu vezane. Resulullah, s.a.v.s., spustio je Ibrahima u kabur dok su mu suze kapale niz obraze, rekavši:“Ibrahime, zaista su oči suzne!” Resulullah, s.a.v.s., uči nas kako se trebaju ponašati majka i otac kada izgube svoje dijete. Suza je nešto normalno, štaviše Gospodar nagrađuje za suzu popraćenu strpljenjem. Resulullah, s.a.v.s., kaže:

إِنَّ الْعَيْنَ تَدْمَعُ وَالْقَلْبَ يَحْزَنُ وَلاَ نَقُولُ إِلاَّ مَا يُرْضيِ رَبَّنَا وَإِنَّا بِفِرَاقِكَ يَا إِبْرَاهِيمُ لَمَحْزُنُونَ

“O Ibrahime, zaista su oči suzne i srca tužna, tužni smo što te izgubismo i što nisi s nama, ali govorimo samo ono čime je Gospodar zadovoljan!”[5]

U osmoj godini po Hidžri preselila je i Resulullahova, s.a.v.s., kćerka Zejneb. Najveća iskušenja imaju upravo najbolji među nama, a Sunnet Resulullaha, s.a.v.s., jeste da tražimo od Gospodara da nas poštedi iskušenja. Zato ne trebamo misliti, ako nemamo iskušenja da nismo dobri, ali ni ako su iskušenja na nas navalila da smo loši. Naša je obaveza da tražimo od Gospodara da nas počasti sigurnošću i zdravljem, jer je to Sunnet Resulullaha, s.a.v.s. Ne smijemo tražiti belaje i nedaće.

U ramazanu osme godine po Hidžri dogodilo se i oslobođenje Meke. Nakon ugovora na Hudejbiji neka su plemena ušla u savez s Kurejšijama, a neka s Resulullahom, s.a.v.s., i muslimanima. Pleme Benu Bekr prekršilo je ugovor, a bilo je u savezu s Kurejšijama. Kurejšije su pomogle plemenu Benu Bekr protiv plemena Huza koje je primilo islam i, naravno, bilo u savezu s Resulullahom. Štaviše, neki od pripadnika ovog plemena ubijeni su u Meki pod pokroviteljstvom Kurejšija. Kurejšije su odbili platiti krvarinu za ubijene. Resulullah, s.a.v.s., odlučuje krenuti na Meku, jer su Kurejšije prekršili sporazum.[6] Naredio je muslimanima da se o tome ne govori, da se vijest sakrije kako bi iznenadili neprijatelje. Hatib b. Ebi Beltea, r.a., jedan od muslimana poslao je pismo Kurejšijama po jednoj ženi koja je išla karavanom u Meku. Resulullah, s.a.v.s., dobio je vijest Objavom da će informacija o oslobođenju Meke doći do Kurejšija. Resulullah, s.a.v.s., naredio je Aliji i Zubejru, r.a., da odu u objavljeno mu mjesto, u kojem će biti karavana i u njoj žena koja će u svojoj pletenici nositi poruku za Kurejšije. Kada su hazreti Alija i hazreti Zubejr našli tu ženu, kazali su joj: “Daj nam poruku!” Ona je rekla da ništa ne zna, a oni su kazali da Resulullah, s.a.v.s., uvijek govori istinu i da im preda poruku. Tek kada su joj žestoko zaprijetili, ona je izvadila poruku i predala im je. Kada je Resulullah, s.a.v.s., pogledao poruku, vidio je da ju je poslao Hatib, muhadžir, čovjek koji je s Resulullahom, s.a.v.s., bio na Bedru. Pozvao ga je i upitao ga: “Hatibe, zašto si to učinio?” Hatib je odgovorio: “Allahov Poslaniče, tako mi Gospodara, vjerujem u Njega i vjerujem u tebe kao poslanika, ali svi od muhadžira imaju svoje porodice u Meki, a ja nemam nikoga, pa sam mislio da moju porodicu u Meki zaštite Kurejšije zato što sam im javio, a ja nisam zadovoljan da se vratim u kufr nakon što me Allah spasio od toga!” Hazreti Omer je rekao: “Allahov Poslaniče, dozvoli mi da posiječem ovog izdajnika!” Resulullah, s.a.v.s, na to je rekao, učeći nas principu da poštujemo dobra djela koja ljudi učine:

إِنَّهُ قَدْ شَهِدَ بَدْرًا وَمَا يُدْرِيكَ لَعَلَّ اللهَ أَنْ يَكُونَ قَدِ اطَّلَعَ عَلَى أَهْلِ بَدْرٍ فَقَالَ اعْمَلُوا مَا شِئْتُمْ فَقَدْ غَفَرْتُ لَكُمْ

“Omere, šta ti znaš, možda je Allah pogledao sve koji su se borili na Bedru i rekao im: ‘Radite šta hoćete, Ja sam vam oprostio!’”[7]

Tada je hazreti Omer zaplakao pomislivši da bi on svojim postupkom ugrozio čovjeka kojem je Allah možda već oprostio.

Resulullah, s.a.v.s., dolazi u Meku i pred samom Mekom zastaje s vojskom koju čini više od 10.000 vojnika. Rasporedio je plemena, svi su bili okupljeni oko svojih bajraka, a posljednji su išli muhadžiri i ensarije u zelenim odorama naoružani do zuba. Ebu Sufjan je izašao da vidi kolika je muslimanska vojska. Kako je vojska prolazila, Ebu Sufjan je rekao: “Ko se ovima može suprotstaviti?” Resulullah, s.a.v.s., poručio je u Meku da je siguran svako ko se skloni u časnu Kabu i siguran je svako ko vrata svoje kuće zatvori i siguran je svako ko dođe u kuću Ebu Sufjana. Resulullah, s.a.v.s., naređuje muslimanskoj vojsci da ne ugrožava sigurnost stanovnika Meke i njihove imetke.

Resulullah, s.a.v.s., ulazi u Meku i samo je na nekoliko mjesta bilo problema s mnogobošcima koji su napali muslimansku vojsku koja je s različitih strana ulazila. Nekoliko mušrika je poginulo, a ostala muslimanska vojska ušla je bez sukoba. Prenosi se da je Resulullah, s.a.v.s., u Meku ušao ponizno, toliko da mu je ahmedija na glavi gotovo dodirivala jahalicu na kojoj je jahao. Pogeo se Resulullah, s.a.v.s., i ušao učeći suru El-Feth:

إِنَّا فَتَحْنَا لَكَ فَتْحًا مُّبِينًا

Zaista ti je Allah dao pobjedu![8]

Učio je kur’anske ajete u kojima Gospodar kaže:

وَقُلْ جَاءَ الْحَقُّ وَزَهَقَ الْبَاطِلُ

Došla je istina i nestalo je laži![9]

Resulullah, s.a.v.s., naređuje muslimanima da se prema stanovnicima Meke ophode na najljepši način. Sad ibn Ubada, vođa ensarija, nosio je bajrak i rekao: “Ovo je dan pokolja. Danas ćemo ući u Meku, proliti krv i Kurejšije poubijati!” Na to je Resulullah, s.a.v.s., rekao: “Uzmite mu bajrak. Ovo nije dan pokolja, ovo je dan milosti. Ovo je dan kada će se Meka poštovati i kada se Kurejšijama neće ništa zlo učiniti!” Resulullah, s.a.v.s., uzima bajrak od hazreti Sada i daje ga njegovu sinu.[10]  Resulullah, s.a.v.s., uči nas kako trebamo poštovati ljude, pa ako im i moramo uzeti neko dobro, dadnimo to onome ko je njima blizak kako ga ne bismo uvrijedili. Hazreti Sad je nosio islam i pomagao Resulullahu, s.a.v.s. Prilikom ulaska u Meku Resulullah, s.a.v.s., susreo je jednog rođaka koji ga je teško vrijeđao, pa ga Resulullah, s.a.v.s., nije mogao pogledati. Neko od prisutnih posavjetovao je tog rođaka da pred Resulullahom, s.a.v.s., prouči kur’anske ajete u kojima Jusufova braća kažu Jusufu, a.s.:

قَالُوا تَاللَّـهِ لَقَدْ آثَرَ‌كَ اللَّـهُ عَلَيْنَا وَإِن كُنَّا لَخَاطِئِينَ

Zaista ti je Allah dao nad nama i uzdigao te nad nama, a mi smo bili oni koji su se prema tebi ogriješili![11]

Kada je ovaj to proučio, Resulullah, s.a.v.s., proučio mu je ajet u kojem Jusuf, a.s., kaže:

قَالَ لَا تَثْرِ‌يبَ عَلَيْكُمُ الْيَوْمَ يَغْفِرُ‌ اللَّـهُ لَكُمْ وَهُوَ أَرْ‌حَمُ الرَّ‌احِمِينَ

Ja vas danas neću koriti, Allah vam oprostio! Od milostivih On je najmilostiviji![12]

Ovaj Resulullahov, s.a.v.s., rođak kasnije je rekao: “Od stida nikada više nisam podigao glavu pred Resulullahom, s.a.v.s.!” Primio je islam i čestito živio do kraja svog života.[13]

Istinski vjernik i vjernica stide se svoga grijeha iako su se zbog njega pokajali. Oni koji se ponose ranijim životom i pričaju kako su uradili ovo ili ono trebaju zaviriti u svoja srca i zapitati se jesu li se istinski pokajali. Ovaj ashab iz stida od Resulullaha, s.a.v.s., nije pred njim dizao glavu zato što ga je nekada vrijeđao, a mi se ponosimo svojim grijesima i prepričavamo ih. Resulullah, s.a.v.s., svojim ulaskom u Meku uči nas tome koliko je važno biti ponizan i koliko je važno biti organiziran u životu i iskoristiti svoje vrijeme. Hasan el-Basri kaže:

يَا ابْنَ آدَمَ إِنَّمَا أَنْتَ أَيَّامٌ فَإِذَا ذَهَبَ يَوْمُكَ ذَهَبَ بَعْضُكَ

“Sine Ademov, ti si samo dani. Kada prođe dan prošao je dio tebe! ”

Na dan oslobođenja Meke desio se važan događaj u vezi s Osmanom ibn Talhom, ključarom Kabe. Resulullah, s.a.v.s., jednom je prilikom dok je bio u Meki prije Hidžre, tom Osmanu rekao: “Osmane, pusti me u Kabu!” Osman je odbio, a Resulullah, s.a.v.s., rekao mu je: “Šta ćeš, Osmane, kada ključ bude kod mene!” Na dan oslobođenja Meke, Resulullah, s.a.v.s., kaže Osmanu: “Osmane, donesi mi ključ!” Osman je otišao svojoj kući po ključ, ali je majka već sakrila ključ i nije ga dala. Morao je i hazreti Omer doći na vrata i nakon što je pokucao, rekao je: “Osmane, Resulullah traži ključ!” Majka je konačno dala ključ Osmanu. Osman je mislio da će zauvijek izgubiti ključeve od Kabe i čast da njegova porodica otključava i zaključava vrata Kabe. Resulullah, s.a.v.s., otključao je Kabu, ušao unutra, izbacio sve kipove i slike koje su bile unutra, zatim je klanjao u Kabi, a kada je izašao, rekao je Osmanu: “Evo ti ključ nazad. Sjećaš li se dana kada sam ti rekao: ‘Šta ćeš, Osmane, kada ključ bude kod mene!’” Hazreti Osman je samo zaklimao glavom. Resulullah mu je rekao: “Ovo je dan dobročinstva i ovo je dan odanosti. Tebi i tvojoj porodici iz generacije u generaciju pripada ključ!” Do dana današnjeg potomci Osmana ibn Talhe čuvari su ključeva Bejtullaha, Allahove kuće.[14]

Molim Uzvišenog Stvoritelja da nas počasti time da budemo od onih koji čine dobročinstvo, da budemo od onih koji su odani i da budemo od onih koji se koriste svakom prilikom da bi se svome Gospodaru približili. Molim Gospodara da nas počasti iskrenošću i da nas proživi u društvu Muhammeda, s.a.v.s. Amin!